Тема Progress:

 


У овом кораку ћемо Вам приказати, на примерима из праксе, колике су могућности ресурса из природног и културног окружења за:

  • УЧЕЊЕ КРОЗ ИСТРАЖИВАЊЕ И ИГРУ
  • УЧЕЊЕ КРОЗ РЕШАВАЊЕ ПРОБЛЕМА
  • ИСКУСТВЕНО И СИТУАЦИОНО УЧЕЊЕ

Ове различите стратегије учења  су интегрисане у васпитно-образовне активности које се реализују у дворишту, на различитим местима  у локалној заједници,   отвореним просторима, институцијама образовања, културе и спорта, итд.

Погледајте фотографије које следе, и обратите пажњу на места и начине на које деца долазе до сазнања. Обратите пажњу на то шта раде деца а шта васпитачи, родитељи и партнери из локалне заједнице. Обратите пажњу на дечје изразе лица, њихово одушевљење, запитаност, заиграност и односе које граде. Користиће Вам и  да направите кратке белешке о томе где су  деца боравила, шта су радила, који простори су коришћени, … Белешке можете писати у слободној форми јер ће служити само вама као помоћ и подсетник у наредним корацима.

  • Двориште вртића је прво и најважније место  у коме деца могу да се играју, уче и граде односе  свакодневно. Због тога ћемо уређењу дворишта посветити посебну пажњу  у другој недељи  програма. У слајду који следи обратите пажњу на  просторне целине у једном добро уређеном вртићком дворишту. Запишите у ваше белешке о којим се просторним целинама ради?

 

 

 

 

  • Околина вртића је прави изазов за децу. Пружа довољно подстицаја и дозу ризика потребну за мотивацију деце. Иза капије вртића могу да се нађу : природа (парк, воћњак, башта, фарма, зоо врт, шума, њива) или простор социјалног значења (улице града, занатска радња, самопослуга,..). Ови простори представљају богат контекст у коме деца могу да пронађу одговоре на бројна  питања и проблеме којима се баве.
  • Институције културе, уметности и спорта (галерија, музеј, музичка школа, позорите, биоскоп…) заузимају посебно место у нашем програму. Да ли довољно користимо капацитете ових установа?  У њима  постоје педагози едуковани за рад са најмлађима, стручњаци  за културно историјско наслеђе и различите области наука и уметности. Ове институције су  учионице за децу . Оне нуде могућности за подршку бројним темама којима се баве деца и васпитачи али нуде и сопствене  пројекте којима се деци могу приближити култура и уметност. Деца  ће некада ресурсе за своје пројекте потражити у овим установама а некада ће пројекти које установе културе и уметности нуде постати подстицај за ново истраживање и тему у вртићу.
  • Мање заступљене активности изван вртића су планинарење , једнодневни излети,  вишедневни  боравци у природи …

 

  • Шумски вртићи су почели да  се оснивају  половином прошлог века  у скандинавским земљама а задржали су се и данас.  Добробит коју деца имају од оваквог  облика организовања предшколског васпитања и образовања  допринела  је  проширивању мреже таквих вртића широм света. У нашој земљи су ретки примери правих шумских вртића.  У наредном слајду погледајте пример шумске школе из Велике Британије.

Као што сте могли прочитати и видети у претходним текстовима и  фотографијама  учење изван зграда, на отвореном,  у природи,  установама спорта, културе…  је уобичајена пракса у многим савременим вртићима и школама. Када се говори о добробити коју имају деца од оваквих начина рада морају се споменути и ризици који су један од разлога због којих их васпитачи мање примењују. Зато пажљиво прочитајте текст који следи а односи се на  подршку дечјој иницијативи и аутономији.

ДА ЛИ ЈЕ ДЕТИЊСТВО  БЕЗ ПОДРШКЕ ДЕЧЈОЈ ИНИЦИЈАТИВИ И АУТОНОМИЈИ  РИЗИЧНО?

Једно од разлога због којег деца највише воле игру  на отвореном  јесте одређена доза непредвидивости, ризика   и доживљаја авантуре. На отвореном  им је дата већа слобода у кретању и избору активности и смањена   могућност надзора од стране одраслих. Дечја игра у дворишту не може да се замисли без одређене дозе ризика који  је витална компонента  игре уопште. Са друге стране ризик  је  један од кључних разлога због којих је веома мало отворене игре у нашим вртићима и школама. Мада су просветни радници свесни значаја игре у дечјем учењу и развоју ризик који она носи  спречава их да пусте децу да се слободно играју. Ограничавајући дечју иницијативу и аутономију  због страха од евентуалних  последица  васпитачи и родитељи често забораве добробит коју имају  за дете. Зато ћемо прва промишљања о значају учења и боравка деце изван вртића водити на тему безбедности деце.

Отворена игра у којој је допуштено да се изложе контролисаним ризицима  омогућава  деци  да се суоче са неизвесношћу, да реше проблем, савладају важну вештину, преброде неки страх, сарађују   са другима  и размишљају изван оквира. Овакве активности  подстичу  ширење дечјих когнитивних, физичких и социјално-емоционалних способности.

Подржавајући дечју иницијативу и аутономију  пружамо им  прилику да развију способност процењивања и одговорног понашања.  Када видимо дете како хоће да се попне на нешто високо  , наш инстинкт каже : „Не иди горе опасно је“. Међутим, када  га спречимо да доживи такво искуство, оно  никад не сазна да ли може да се сигурно попне,  да балансира телом, да се чврсто држи и да се ухвати  ако исклизне. Оно дефинитивно не добије прилику да сазна да се може попети али и да се може пасти и повредити. Поруке о томе шта је опасно  добија само вербалним путем од родитеља и васпитача  и такве информације  не гарантују  да дете разуме шта оне заправо значе. Поготово због тога што су обично везане за забране о којима се не дискутује.  Једном се свако нађе  у ситуацији да мора негде да се попне  и тада  се нађе у опасности  јер му  ни родитељи ни васпитачи никад нису помогли   да то уради  у контролисаној ситуацији.  Важно је да размишљамо  о томе. Нико не жели да се деца повређују  али да ли  је опасније  ако их не стављамо у контролисане ситуације у којима могу да вежбају своје способности, стичу вештине и упознају се са евентуалним ризицима и тако развијају одговорно понашање.

Када подржавамо дечју иницијативу и аутономију , пружамо им шансу да науче нешто ново о себи, својим физичким способностима и мисаоним  процесима. Омогућавајући деци да предузму одговарајуће ризике у својој игри ми им дајемо  прилику да развију способност процене ризичности својих акција. Оваквим ставом смањујемо опасности  по дете и повећавамо његову безбедност. Такође му пружамо искуства која ће му касније у животу користити да се осамостале ,осећају  сигурно и буду способна  да сама  брину  о себи. Дете предшколског узраста одрасли често вербално подучавају о „пожељном„ и ‚‚безбедном‚‚ понашању  и намећу своје облике мишљења. Правила која детету  постављају одрасли  npr. да не трчи, да се не пење, да не сkаче немају смисла гледано из дечје перспективе. Нарочито ако  дете може   да их обавља одговорно што је најчешће случај. Правила за дете изгубе смиса али их се оно придржава јер  верује одраслима.   Нека деца  више не жели да мисли. Очекује да им се кажу правила безбедног понашања и оноаће их  следити. Нека друга деца ће чекати прилику да ураде управо оно што је забрањено. Било би боље када би деци омогућили контекст у коме би могла да самостално испробавају своје физичке и социјалне способности. У изазовима који су примерени деци она могу да управљају својим понашањем и емоционалним одговорима на успех и неуспех, Разумна доза страха и радости  када успеју нешто самостално да ураде и постигну успех и личниразвој   могу да помогну детету да  изгради самопоштовање, да се осамостали, подстакне отпорност и ментално здравље.

 

Улога одраслих

Веома важна улога одраслих  јесте да препознају дете као компетентно биће и обезбеде безбедне услове за испољавање дечје иницијативе и аутономије. То није лак посао за васпитача и они се много боље осећају ако спутавају децу у активностима које носе и најмањи ризик. Потребно је пронаћи баланс између нашег страха од ризика и значаја који овакве игре имају за развој мишљења и способности деце. Ако дете претерано спутавамо оно ће сматрати да није компетентно и да му се не може веровати. Ако му не дозволимо да подиже границе  својих способности она никада неће имати осећај поноса и задовољства собом што је  самостално решило  неки задатак.  Васпитачи  добрим промишљањем простора , са јасно дефинисаним могућностима за  дечје изазове, планирањем, организацијом и поступцима  могу  да остваре  безбедно, контролисано окружење за игру на отвореном.

Важан је баланс:

  1. између континуитета, познатог и предвидљивог што је неопходно за дететово осећање сигурности и, са друге стране, флексибилности, изазова, новина и непредвидљивости које стимулишу дететов развој и учење;
  2. између уважавања дететових осећања, радозналости, иницијативе и самосталности и, са друге стране, подвлачења правила која омогућавају деци  и одраслима да живе у хармонији и доприносе развоју самоконтроле;
  3. између дететове рањивости и зависности од одраслог и, са друге стране, сагледавања детета као компетентног и одговарајуће подршке већој самосталности;
  4. између иницијативе детета и планираног   вођења од стране васпитача;

Главна ствар коју морамо да урадимо јесте да прихватимо да ће у игри деца имати одређених ризика. Подршка  дечјој аутономији помаже у проширењу њиховог самопоуздања, мисаоних процеса,  креативности и  моторичких способности. На ову тему се мора разговарати и са дечјим родитељима. Они  могу пружити подршку и помоћ васпитачима у осмишљавању и организовању безбедних, контролисаних услова за игре у којима деца могу да остваре своје максималне потенцијале. У потпуном разумијевању стварних ризика с којима се наша дјеца суочавају, можемо пронаћи и равнотежу у односу на користи.

Васпитачи и директори  ће често доносити превише опрезне одлуке. Често страх од притужбе родитеља такође може смањити активности којима ће се  задовољити дечја потреба за иницијативом и аутономијом. Из тог разлога  са родитељима се може договарати о   прихватљивом нивоу ризика. Родитељима треба представити  предности боравка на отвореном, заједно са ризицима, како бисте представили ризике на  позитиван начин.

Како подржавати дечју иницијативу и аутономију?

У дворишту се, на различите начине, могу   подржати  игре у којима је дете уважено, препознато и у којима  партиципира. То могу бити справе где деца  развијају  своје физичке способности,  науче да одржавају равнотежу, да висе, пењу се  и развијају крупну мишићну моторику. На справама за пењање неопходно је обезбедити јастуке или другу мекану подлогу која би омогућила да се деца не повреде ако падну. Васпитачи преузимају одговорност  за дечју безбедност   на игралиштима и справама за одржавање равнотеже. Ако  се плаше за дечју  безбедност добро је да то освесте и покушају да пронађу  алтернативне начине.

Подршка дечјој иницијативи и аутономији  је веома важна  и не треба је  везивати само за физичку спретност.

Када говоримо  o томе, поред физичких    мислимо и на  социјалне  и емоционалне  изазове. Изградити ново пријатељство је често много теже за дете него  попети  се на дрво. Друге корисне игре у којима је дете стављено у ситуацију да преузме неки ризик  односе се на  давање  могућности  да се играју са материјалима који су прљави, било водом, блатом или бојом…Контакт са таквим  материјалима   деци  омогућава  радост  експериментисања и пружа подршку дечјој аутономији.  Допуштање  детету да буде мокро или блатњаво  показује да им верујете да  су способна  да сама  користе ове материјале и воде рачуна о хигијени.  Упражњавање  „неуредне  игре„ има вишеструке користи за дете.

Ризици се догађају  приликом истраживања правих алата, као што су маказе или употреба виљушке и ножа. Када дете одлучи да покуша да их користи,  чак и ако  присутни одрасли не сматрају да има способност да то уради, треба га подржати да покуша. Деца у вртићима често не  користе виљушке  и ножеве  приликом оброка све  до поласка у школу.  Често тек у најстаријим групама самостално секу папир маказама. Једнако је  важна и  употреба реалних алата.  Деца могу да окопавају вртићку башту алатима за дечју употребу, закуцавају ексере, тестере дрво, фарбају ограду и раде друге животно-практичне активности у дворишту. Наравно,  употреба реалних алата прихватљива је  само онда када постоји одрасла особа која је у могућности да надгледа активност.  Бројни су примери из праксе на који начин показујемо деци да их сматрамо некомпетентним  за ствари које могу одговорно да ураде.  Допуштајући преузимање  ризика  помажемо  детету да изгради самопоуздање и развије нове вештине.Ово су питања о којима такође треба промишљати када се разматра  о програму заснованом на реалном животном контексту.

Деца могу ризиковати и испробавањем различитих идеја.  Истраживачке игре могу да испуне и децу и васпитача. Истраживања заједно са децом могу да постану авантура поготово изван вртића. Двориште је најузбудљивије место за експерименте. Различити природни материјали као што су штапићи, лишће, каменчићи који се могу пронаћи у дворишту  дају деци шансу да експериментишу са начином њиховог манипулисања и применом своје креативности на нове начине.

Када дозволимо  деци да преузму иницијативу и подржимо њихову аутономију , не само да им пружимо прилике да доживе  колико имамо поверења у њих, него им омогућавамо и да науче да имају веру у себе и своје способности када су суочена са новим ситуацијама и изазовима. Одрасли  имају улогу да осигурају безбедност и сигурност деце током ризичних  игара јер су оне важне за развој критичког мишљења, креативности, самосталности, физичке спретности,  подстицање самопоуздања  и самопоштовања. Васпитачи морају бити отворени и спремни да помере границе свога комфора  како би деца могла да  испитују границе својих когнитивних и моторичких способности.

Дете може да испитује своје границе :

Ако  се осећа  сигурно али не презаштићено и пререгулисано;

Ако је окружено довољно познатим и истовремено новим изазовима;

Ако се осећа   физички активно и  спретно;

Ако може да истражује целим телом и свим чулима;

Ако може  да посматра, пита се, истражује, машта;

Ако   уме да направи изборе, доноси одлуке и преузима одговорности;


Maštolend